Scan barcode
A review by knjigoholicarka
A Man by Oriana Fallaci
5.0
Kao što nam je poznato, u našem jeziku ne postoje određeni i neodređeni član. Bilo da je u pitanju a man, ili the man, prevod je isti - čovek. A da li je u pitanju neki, bilo koji čovek, ili sasvim određen, kog smo prethodno već uveli u priču čovek, kaš'će nam se iz konteksta.
Još zanimljivija jezička podvojenost postoji u italijanskom jeziku gde un uomo može da znači jedan čovek ili samo čovek, u smislu neko ljudsko biće, neka ljudska jedinka. Ili ono što bi pojam čoveka makar trebao da obuhvata.
I tako, knjiga Oriane Falači je na engleski prevedena kao "A Man", dok je kod nas prevedena kao "Jedan čovek", pri čemu i engleski i naš prevod naslova, nažalost, ispuštaju iz ruku tu suptilnu igru reči, koja itekako govori mnogo toga o srži ove biografije.
Biografije Čoveka. Biografije Jednog Čoveka.
Da li je ono što pravi razliku jedan čovek? Jedan čovek koji se, naprosto, usuđuje da pokuša da načini promenu? Da li je ključna pojava tog jednog, koji ludom hrabrošću diže glas onda kada svi ćute? Ili je neophodna pojava čoveka? Jer pojam čoveka podrazumeva veru, beskompromisnost, plemenitost u svom bazičnom, sirovom stanju, ljudskost i odgovornost, pre svega to teško breme odgovornosti koje je pravi test svake hrabrosti. Odgovornost da se na sebe preuzme ono najteže, odgovornost da se dela, odgovornost da se slepo veruje u bit čoveka - u slobodu. Odgovornost da se sopstvenim rukama nešto učini, a ne da se ispaljuju prazne demagoške floskule. Odgovornost da se uzme tuđe život, odgovornost da se ubije tiranin, odgovornost da se, ako je potrebno, bude sam u tome.
Aleksandros - Alekos - Panagulis je sublimirao oboje. On je bio taj čovek, koji je slepo verovao u pobedu ljudskosti nad mrakom i bezumljem. A u isto vreme bio je i taj jedan čovek, kamenčić koji je započeo lavinu koja se završila odronom fašističkog jednoumlja.
Aleksandros - Alekos - Panagulis, tanana pesnička duša, koji je znao razliku između rulje i naroda, koji je preuzeo na sebe teško breme odgovornosti da bude čovek onda kada je to bilo kažnjivo smrću, i da bude taj jedan čovek u nadi da će od njega jednog iznići njih mnogo koji će zajedno uspeti da dovrše ono što je on započeo.
Oriana Falači, beskompromisna italijanska novinarka, preuzela je na sebe breme odgovornosti da ispriča priču, jer joj je to narod Grčke tražio na Alekosovoj sahrani. "Piši", vikali su joj ljudi, dok su u pravcu Alekosovog leša vikali "Živi!". I Oriana je napisala i ispričala - priču o svojoj najvećoj ljubavi, grčkom buntovniku Aleksandrosu Panagulisu, onome koji je želeo da ga streljaju nakon što uzvikne: "Ja sam ČOVEK!".
Jedan čovek može da napravi razliku samo ako je čovek. Biti samo mrtav, naprosto, nije dovoljno.
Još zanimljivija jezička podvojenost postoji u italijanskom jeziku gde un uomo može da znači jedan čovek ili samo čovek, u smislu neko ljudsko biće, neka ljudska jedinka. Ili ono što bi pojam čoveka makar trebao da obuhvata.
I tako, knjiga Oriane Falači je na engleski prevedena kao "A Man", dok je kod nas prevedena kao "Jedan čovek", pri čemu i engleski i naš prevod naslova, nažalost, ispuštaju iz ruku tu suptilnu igru reči, koja itekako govori mnogo toga o srži ove biografije.
Biografije Čoveka. Biografije Jednog Čoveka.
Da li je ono što pravi razliku jedan čovek? Jedan čovek koji se, naprosto, usuđuje da pokuša da načini promenu? Da li je ključna pojava tog jednog, koji ludom hrabrošću diže glas onda kada svi ćute? Ili je neophodna pojava čoveka? Jer pojam čoveka podrazumeva veru, beskompromisnost, plemenitost u svom bazičnom, sirovom stanju, ljudskost i odgovornost, pre svega to teško breme odgovornosti koje je pravi test svake hrabrosti. Odgovornost da se na sebe preuzme ono najteže, odgovornost da se dela, odgovornost da se slepo veruje u bit čoveka - u slobodu. Odgovornost da se sopstvenim rukama nešto učini, a ne da se ispaljuju prazne demagoške floskule. Odgovornost da se uzme tuđe život, odgovornost da se ubije tiranin, odgovornost da se, ako je potrebno, bude sam u tome.
Aleksandros - Alekos - Panagulis je sublimirao oboje. On je bio taj čovek, koji je slepo verovao u pobedu ljudskosti nad mrakom i bezumljem. A u isto vreme bio je i taj jedan čovek, kamenčić koji je započeo lavinu koja se završila odronom fašističkog jednoumlja.
Aleksandros - Alekos - Panagulis, tanana pesnička duša, koji je znao razliku između rulje i naroda, koji je preuzeo na sebe teško breme odgovornosti da bude čovek onda kada je to bilo kažnjivo smrću, i da bude taj jedan čovek u nadi da će od njega jednog iznići njih mnogo koji će zajedno uspeti da dovrše ono što je on započeo.
Oriana Falači, beskompromisna italijanska novinarka, preuzela je na sebe breme odgovornosti da ispriča priču, jer joj je to narod Grčke tražio na Alekosovoj sahrani. "Piši", vikali su joj ljudi, dok su u pravcu Alekosovog leša vikali "Živi!". I Oriana je napisala i ispričala - priču o svojoj najvećoj ljubavi, grčkom buntovniku Aleksandrosu Panagulisu, onome koji je želeo da ga streljaju nakon što uzvikne: "Ja sam ČOVEK!".
Jedan čovek može da napravi razliku samo ako je čovek. Biti samo mrtav, naprosto, nije dovoljno.